Потрага за заједничким моралним оквиром

    Потрага за заједничким моралним оквиром

    8. ДЕЦЕМБЕР 2016

    ПОТРАГА ЗА ЗАЈЕДНИЧКИМ МОРАЛНИМ ОКВИРОМ

    „Религија нема монопол на моралне поступке, али векови верских уверења, укључујући актуелну цркву као институцију - или синагогу - или џамију, јасно су истакнута у обликовању нашег схватања појмова исправног и погрешног.“ — Џефри Р. Холанд[1]

    Може ли се друштво различитих верских, политичких и филозофских мишљења сложити у вези са основама исправног и погрешног? У мањој или већој мери, ово је изазов за цивилизацију, и да бисмо успели морамо да живимо са неком врстом споразума. Земљиште које се налази испод одређује шта ће расти изнад њега.

    Недавни чланак о програмирању самовозећих аутомобила у доношењу моралних одлука у случају несреће завршава се овим питањем: „Можете ли научити машину да уради оно што је исправно?“ Аутор одговара: „Прво, људи би морали да се договоре.”[2]

    Овај коментар показује не само да је осећај морала дубоко усађен у наше искуство, него и да је тешко доћи до моралног споразума у плуралистичком друштву. Било да је реч о ситуацијама описаним у чланку - да ли да жртвујем себе или пешаке у судару? - или о другим озбиљним одлукама, идеје о исправном и погрешном драстично варирају.

    Један наслов Pew Research Center-а из 2014. гласи: „Шта је морално прихватљиво? Зависи од тога у ком делу света живите.“ На пример, док се многи слажу да је прељуба морално погрешна, мање њих верује да је развод неприхватљив. И док већина коцкање сматра лошим, мање њих има исти поглед на употребу алкохола. Таква разноликост моралног мишљења је неизбежна.

    Ова и друга питања наведена у извештају Pew-а су комплексна и суштински утичу на појединце, породице и друштва. Међутим, испод све ове разноликости људског изражавања, друштва углавном воде основни морални темељи. У таквим питањима као што су вредност појединаца, брига за слабе међу нама и задржавање своје обавезе према породици и заједници, ослањамо се на изворе који су изнад људског разума.

    Праћење дубоких корена

    Рабин Џонатан Сакс је рекао: „У расправи у којој не постоје заједнички стандарди, побеђују најгласнији.“ Одлучивање о томе шта је исправно а шта погрешно представља више од демонстрације силе - ради се о добробити појединца и општем добру. Стога, наставља он, „ако не постоји морална истина постоји само победа. Потрага за истином претвара се у жељу за деловањем.“[3]  То је оно што чини овај оквир заједничким: помаже слабима и јакима, тихима и гласнима, мањини и већини.

    Без обзира на то да ли је наслеђена од верских учења или заснована на практичном искуство, или обоје, сва друштва имају неку моралну основу. А у плуралистичком свету - свету у коме многе различите идеологије, националности и погледи на свет стоје раме уз раме - немамо другог избора него да се бавимо овим различитим изворима у настојању да промовишемо добро.

    Пратите педигре наших моралних схватања и открићете религију у корену. Световни историчари Вил и Ариел Дурант су написали: „Не постоји значајан пример у историји,  пре нашег времена, о друштву које је успешно одржавало морални живот без помоћи религије.”[4] Вашингтонски надбискуп кардинал Доналд Вуерл каже углавном исто то о нашем јудео-хришћанском наслеђу. Иако можда непопуларна опција за оне који нису религиозни, он каже да изражавање своје вере „није наметање вредности нашем друштву, него истицање потребе да се његова заоставштина дуго прихваћених, моралних начела и обавезе користи у одбрани основних људских права.“

    Као што је апостол светаца последњих дана, старешина Квентин Л. Кук, рекао, ове вредности су повезане са унапређењем људског достојанства и слободе. У свом обраћању на тему поштовања верског наслеђа, он указује на такве ствари као што су објављивање Библије Краља Џејмса  1600-их, дистрибуција Светих писама масама, верска толеранција, грађанске слободе и научна достигнућа, укључујући и револуцију у комуникацији и напредак у медицини - све примери „подупирача нашег јудео-хришћанског наслеђа [које] благосиља људе широм света.“

    Тражење изван себе

    Истина, јудео-хришћанске вредности не дају очигледне одговоре на сваку моралну дилему. Ипак, не можемо их игнорисати, јер би, како каже рабин Сакс, то било као кидање „конопца који повезује [наш] морал са нечим узвишеним.“ Пошто људи од вере гледају на такве вредности као да долазе од Бога, оне не зависе од промена околности. Не само да је њихова трајност тестирана преко хиљаду година, њихово значење је „изван система” [5] пролазне природе друштва.

    Коначно, разноврсна култура не може да напредује на моралности појединаца - идеји која је незамислива, каже рабин Сакс, као „лични језик који разуме само једна особа.”[6] У друштву у којем се индивидуална аутономија оцењује као највеће добро, све зависи од појединца. Ево како је француски мислилац Алексис де Токвил описао ту усамљени потрагу: „Ако би се свако обавезао да ће формирати сва своја мишљења и трагати за истином у изолацији путевима које је сам прокрчио, мало је вероватно да би се велики број људи икада ујединио у било ком уобичајеном веровању.“ И у таквој ситуацији људи и даље постоје, „али друштвено тело не.”[7]

    По речима хришћанског писца Р. Р. Реноа, та стабилност, укорењена у смислу да нешто веће од нас самих има контролу, „помаже људима да воде срећне, смислене животе“ и обезбеђује нам културно наслеђе не толико по обрасцу непричвршћених појединачних једрилица које се слободно крећу ка само-одабраним дестинацијама, колико према смиреном и сигурном обрасцу „возова [који] се крећу по утврђеном реду вожње.”[8]

    Не морамо се сложити о свим специфичностима заједничког моралног кодекса - нешто није ни могуће нити пожељно - али у нашем је интересу да постигнемо договор о кључним питањима. На крају, морал није нешто о чему било ко од нас одлучује, „то је оно што држи групу заједно.”[9]


    [1] Jeffrey R. Holland, „Bound by Loving Ties,” BYU Devotional, 16. август 2016.

    [2] Jim Kerstetter, „When Machines Will Need Morals,” New York Times, 24. јун 2016.

    [3] Rabbi Jonathan Sacks, The Home We Build Together, стр. 41, 47.

    [4] Will и Ariel Durant, The Lessons of History (1996), стр. 51.

    [5] Rabbi Jonathan Sacks, The Great Partnership, стр. 2.

    [6] Rabbi Jonathan Sacks, The Home We Build Together, стр. 143.

    [7] Alexis De Tocqueville, Democracy in America, превод и едиција Harvey C. Mansfield и Delba Winthrop (2000), стр. 407.

    [8] R. R. Reno,  „Politics of Vulnerability,” First Things, окт. 2016, стр. 6.

    [9] Rabbi Jonathan Sacks, The Home We Build Together, стр. 143.